Zdenka Feđver

ZDENKA FEĐVER rodjena je 2. marta 1950. godine u Vukovaru.

   U Somboru živi od 1955. godine.

Objavila je knjige:

U dvadesetpetom času -  pesme („Književna omladina Crne Gore“,

Titograd, 1983. godine)

Oduzeto vreme - pesme (ROID „Vuk Karadžić“, Paraćin, 1989.)

Vreme oduzeto - pesme (ROID „Vuk Karadžić“, Paraćin, 1989.) –

drugo, dopunjeno izdanje

Odraz - pesme („Memorija“ O.D. Sombor -  Sombor, 2001. godine)

Pufnice i ježevi - kratke priče („zEtna“, Senta, 2006. godine)

Eh – kratke priče („Publikum“, Sombor, 2010. godine)

Zastupljena je u više zbornika, uvrštena je u devet antologija, petnaest

edicija novosadske „Pčese“ i u Leksikon umetnika Vojvodine.

Pesme su joj prevodjene na madjarski, albanski, turski, bugarski  i

makedonski jezik.

         Član je Društva književnika Vojvodine.

 

BICIKL

         Ma koji tricikl!

         Ma kakav dečji!

         Odmah se  terao veliki.

         Niko se nije plašio da će dete pasti, niko od odraslih nije usmeravao korman, niti je dahćući i držeći se za paktreger trčao za detetom. Bila su to i inače vremena sa malo strahova. Odrastalo se mirno, radosno, bez pretnji, bez inflacije, sankcija, ratova, bombi...

         A red se, ipak, znao.

         Odluka kada će i kako dete naučiti da tera bicikl, prepuštala se detetu.

         U Somboru, i onda i sada, bilo je i ima mnogo biciklista.

         Biciklom se išlo na posao; nosilo se dete u obdanište; išlo se na pijac; u razne nabavke; na razna druženja; na kupanje na Štrand; pred goste, da se lakše ponesu putne torbe; bio je bicikl i taksi sa sedištem na rami ili paktregeru, u zavisnosti od toga ko koga vozi; a išlo se biciklom i samo tako, u vožnju. U školu, ni slučajno. U školu se išlo peške, sa decom iz komšiluka. Biciklom se bogme išlo i u provod, a bicikl je, nezaključan, uvek mirno čekao gazdu.

         Sve to  - i onda i sada, ali nezaključan, sada ne.

         Biciklom se može i u poštu, po paket od tetke iz Nemačke; po činele, sinu, iz Amerike; a može se, skockan, i na svečani ručak.

         Ja sam u šestoj godini odlučila da je vreme za vožnju.

         Kako se vožnja uči videla sam od dece koja su bicikl ukrotila nešto pre mene. Bez padova. Ako je neko baš i tresnuo, odmah je ustajao i - teraj dalje! Verovatno smo zato svi terali. Naravno, biciklove,

         Kako?

         Sa obe ruke čvrsto se uhvatiš za ručke kormana, desno stopalo staviš na levu pedalu bicikla, što znači da je i tvoje telo sa leve strane bicikla, a levom nogom se odguruješ od tla. Kada misliš da si postigao odgovarajuću brzinu, uspravljaš se, čvrsto stojiš na pedali na desnoj nozi, leva je priljubljena uz nju, ali, u vazduhu je, točkovi bicikla se ravnomerno okreću, a ti gledaš samo pravo, pravo - vodeći računa da i korman isto to čini.

         I teraš onoliko koliko si se zaukao.

         Nešto slično učenju vožnje na trotinetu, ili na skejtu, da bude baš svima jasno, samo što se skejteri mogu držati jedino „zubima za vetar“.

Kada sam potpuno ovladala držanjem ravnoteže na jednoj pedali i na jednoj nozi, sledila je promena. Sada sam levom nogom stala, opet na levu pedalu, desnom se odgurivala od tla, a kada sam po mom osećaju postigla odgovarajuću brzinu, podizala sam desnu nogu na desnu pedalu i tako stojeći, bez okretanja pedala, terala sam bicikl dok sam ne stane. Nekoliko dana na desnoj nozi, nekoliko dana na levoj, a onda junački počneš da okrećeš pedale, ne gledajući u njih, niti u točkove, nego i dalje samo pravo, pravo. To je jedino uputstvo koje si od roditelja dobio - i, blaženo se osmehujući, shvataš da si zaista naučio da voziš.

         Učenje traje, otprilike, nedelju dana, jer bicikl nije stalno tvoj. Potreban je i ostalim ukućanima.

         Koje sedanje na sic!

 Još si mali, nema šanse da ga dohvatiš ma koliko se propinjao, pa kada se umoriš od okretanja pedala, pauziraš i stojiš na jednoj od pedala, naravno na jednoj nozi, a druga noga na drugoj pedali, savijena je u kolenu, ali ti već sasvim sigurno balansiraš i stalno se osmehuješ.

         Podrazumeva se da je svaka porodica imala samo jedan bicikl, marke „partizan“, sa čvrstim gumama iz Borova koje su godinama trajale. Posebna sreća bila je ako je bicikl bio ženski. Na muškom, zbog rama ispod kojeg si morao provlačiti nogu, učenje je bilo teže, no svi smo sami naučili terati.

         Na početku zime bicikl bi prvo otišao na generalku, kod majstora za bicikle, a onda, okačen na specijalne kuke, zasluženo se odmarao. U špajzu. U društvu šunki, kobasica, kompota, kisele paprike i ostale zimnice.

         Bila su to vremena kada su i godišnja doba znala za red. Zimi je stvarno bila zima, a nanosi snega, nastali čišćenjem ulica, nekada su bili tako visoki da ni odrasli ljudi nisu mogli videti ko korača drugom stranom ulice. Pedeset i neke, u prošlom veku, kada ni slutila nisam da živim u tom veku.

         Neka druga teranja počela su devedeset i neke, takodje u prošlom veku.

         U ovom veku, dve hiljade i neke, sve češće se pitam, ali ne zbog

         mojih godina, u kom to veku živim i da li zaista živim - i imam četiri bicikla.

         Što je sigurno, sigurno je.

         Ko zna kakva teranja opet sleduju.

ŽMURE

         „Mrvice! Ipi čapao sam te!“  –  doplovio je kroz sumrak i dečju graju, usklik u moju sobu.

         Sa blaženim osmejkom na licu otplovila sam u svoje žmurke i naša  – Ipi čapa.

         Nikada nisam razmišljala da li te reči imaju neki prevod, da li su to dve reči ili samo jedna. Za sve nas, uvek su to bile dve reči i uvek su značile isto.

         Otkrila sam onoga ko se sakrio i pre njega sam dotrčala do kuće, mesta gde sam žmurila, vičući:  „Ipi čapa za mene! “ Ako je on bio brži, zna se, ipi čapa bilo je za njega.

         Očigledno, ipičapanje traje.

         Deset, devet, osam, sedam... Ko se nije sakrio, magarac bio.

 

PRAVDA

 

         „Kako ne prepoznaješ ko je to? Pa sreli ste se sto puta!“  –  začudjeno sam govorila mami, objašnjavajući i po sto prvi put.

         Meni je bilo dovoljno da par minuta provedem sa nekim u razgovoru i da se nakon nekoliko godina, kada ga ponovo sretnem, tačno setim gde i kada smo se upoznali. Imena sam teže pamtila. Odmah, veoma malo. Kod važnih, a to su bili svi oni za koje sam znala da ću ih češće sretati, koristila sam asocijacije za memorisanje, ili sam nekoliko puta u sebi ponavljala ime.

         „Kako ne znaš ko je? Hiljadu puta sam ti rekao!“  –  govori mi sin. I neće da kaže hiljadu i prvi put.

         Sve češće, u gradu, čim vidim da me neko gleda, odmah se javljam.

         Ne znam ko je, ne znam da li me zna – no što je sigurno, sigurno je.

BUMERANG

         Kada god bi čula dečji vrisak i ciku, mama je znala da sam to ja tresnula. I da će neko od dece dotrčati da kaže šta se to opet Seki desilo.

         Uspela sam da preživim proveru da li dvogodišnje dete zna da pliva; uspela sam da izbegnem kupanje u kipućoj vodi; da odbijem proveru štekera šnalom...

         U vreme odrastanja, uspela sam da špediterska kola predju preko mene (mudri konji, u trku su kopita razdvojili i ostala sam bezbedno da ležim na prašini, izmedju točkova); na orahu, visokom preko šest metara, baš ona grana na kojoj sam ja stajala odlučila je da pukne (doktor je s nevericom gledao snimke i opipavao kosti, a sve su bile čitave); uspela sam da kroz krov propadnem na tavan... i tako sam uspevala, uspevala...

         Kako je mama uspevala sve to da izdrži – nikada nisam pitala.

         U vreme majčinstva, rodila sam Sinišu.

         Sve mi je vratio.

UMESTO POLJUPCA

Pre svetla,

pre daha,

pre smeha,

to naučimo.

Da plačemo.

Za početak – udarcem.

Još u porodilištu.

Tek toliko

da znamo

čega u životu

najviše ima.